Мања слова Већа слова РСС
МФА.ГОВ.МЕ маил
ЕУ4МЕ спот
Дипломариус
Управа за дијаспору
Љетња скола

МВПЕИ

ПДВ и Царина


МВПЕИ

Кратки историјат црногорске дипломатије

Посљедњих година XВ вијека (1496) Османско царство је покорило Црну Гору, да би убрзо након тога започела црногорска борба за обнову независности. Почетком XВИИИ вијека црногорска борба резултирала је политичком независношћу. Од тада започиње процес изградње државне власти, територијалног ширења на црногорске области које су остале под османском влашћу, као и борба за међународно признање државног субјективитета. Овакве тежње Црне Горе условиле су трајни конфликт с Османским царством, које је Црну Гору сматрало својом одметнутом облашћу.

Будући да је овај конфликт доводио у питање тадашњи политички поредак на Балкану, за његово рјешавање биле су заинтересоване и велике силе. Да би стекла њихову наклоност, и да би их убиједила да није одметнута османска област већ држава која има право на свој међународни субјективитет, Црна Гора је започела континуирану дипломатску акцију. Симболички, црногорска дипломатска активност почиње 1711. године, успостављањем политичкиих веза с Русијом. Успостављање црногорско-руских веза учинило је Црну Гору једним од најзначајнијих средишта националних покрета против Османског царства на Балкану. Митрополит Данило Петровић Његош (1697-1735), тадашњи црногорски владар и родоначелник чувене династије, примљен је у Петроград код цара Петра Великог 1715. Митрополит Данило први је вођа једне балканске земље који је примљен на двору једне велике силе. Касније су и остали црногорски владари посјећивали руске владаре. Поред Русије, Црна Гора је током XВИИИ вијека посебну пажњу поклањала односима с Аустријом, која је такође била заинтересована за политичке прилике на Балкану.

Све до средине XИX вијека црногорски владари готово су самостално водили спољну политику, будући да Црна Гора због лоших финансијских прилика није могла да изгради сопствене дипломатске институције. Неким спољнополитичким пословима бавио се и црногорски Сенат (установљен 1831), који је представљао највишу државну власт послије владара. Да би се унутар Сената извршила подјела надлежности у државним пословима, 1874. године формирана је као одјељење Сената и Канцеларија за спољне послове. Канцеларија за спољне послове била је прва државна институција искључиво намијењена вођењу спољне политике и дипломатском дјеловању.

Почетком шездесетих година XИX вијека Црна Гора је отворила и своје прво дипломатско представништво у иностранству, чиме је отпочео развој њене дипломатско-конзуларне службе. Прво црногорско дипломатско представништво у иностранству био је конзулат у Скадру (тадашње Османско царство), који је отпочео с радом 1863. године. Конзулат у Скадру посредовао је у рјешавању црногорско-османских пограничних спорова, водећи истовремено и бригу о заступању политичких и економских интереса Црне Горе у Османском царству, као и заштити црногорских држављана. Непосредно прије почетка црногорско-османског рата (1876) конзулат у Скадру престао је с радом, да би поново био отворен 1893. године.

Послије стицања званичног међународног признања на Берлинском конгресу (1878) Црна Гора је добила право да шаље и прима дипломатске представнике. Тиме је стекла међународно-правни основ за развијање сопствене дипломатске мреже, али и право да преко акредитованих страних посланика комуницира са другим земљама. Послије међународног признања она успоставља званичне дипломатске односе са великм бројем земаља. Исте године Црна Гора успоставља званичне дипломатске односе са Русијом и Француском, а наредне године са Великом Британијом, Аустроугарском, Италијом и Османским царством. Званични дипломатски односи са Грчком успостављени су 1881. године, да би 1897. Црна Гора успоставила званичне дипломатске односе са Србијом и Бугарском. Почетком XX вијека званични дипломатски односи успостављени су и са САД (1905) и Њемачком (1906).

Након 1878. године Црна Гора почиње да отвара и сопствена дипломатска представништва у иностранству. Ток овог процеса у великој мјери ограничиле су њене скромне финансијске могућности, тако да су посланства у иностранству отварана само када се њени државни циљеви нијесу могли штитити на другачији начин. Због тога су у годинама постојања њеног међународног субјективитета отворена само четири посланства у иностранству - у Цариграду (1879), Београду (1913), Паризу (1916) и Вашингтону (1916).

Црногорско посланство у Цариграду отворено је 1879. године, а први посланик, у рангу опуномоћеног министра, био је војвода Станко Радоњић. Он је ову дужност обављао кратко, а замијенио га је Гавро Вуковић, који је на тој функцији био од 1879. до 1880. и од 1882. до 1884. године. Након Вуковића, за посланика је именован Митар Бакић, који је ову дужност обављао од 1884. до 1887. године. Од 1887. до 1889. посланик је био Митар Пламенац, а након његове изненадне смрти, за посланика је поново именован Бакић. Митар Бакић је био посланик од 1890. до 1903. године. Од 1903. до 1912. године, када су прекинути дипломатски односи између Црне Горе и Османског царства, на челу црногорске легације у Цариграду налазили су се: Јован Матановић (1903-1906), Душан Дрецун (1906-1907), Душан Греговић (1907-1909), Јово Поповић (1909-1910) и Петар Пламенац (1912).

Друго црногорско посланство - посланство у Београду, отворено је тек након Балканских ратова. Указом краља Николе од 13. октобра 1913. године за изванредног посланика и опуномоћеног министра именован је Лазар Мијушковић који ће ту дужност обављати до 1915. године.

Треће црногорско посланство отворено је у Паризу јуна 1916. године, у вријеме када се црногорска влада налазила у избјеглиштву због аустроугарске окупације Црне Горе. За отправника Црне Горе у Француској именован је дотадашњи генерални конзул Црне Горе у Паризу Луј Брине. И поред капитулације црногорске војске и напуштања земље од стране краља и владе Луј Брине ће на дужности отправника Црне Горе у Француској остати све до фебруара 1917. године.

Црногорско посланство у Вашингтону отворено је средином 1918. године, у вријеме настојања црногорске емигрантске владе да придобије владу САД за подршку очувању државне независности Црне Горе послије завршетка Првог свјетског рата. За изванредног посланика и опуномоћеног министра у Вашингтону именован је др Анто Гвозденовић, генерални ађутант краља Николе. Др Анто Гвозденовић је септембра 1918. предао акредитивна писма предсједнику САД Вудроу Вилсону а на тој функцији остаће до краја године. Након њега, дужност црногорског посланика у Вашингтону од децембра 1918. до априла 1919. године обављао је Ђоко Матановић, а од 1919. до 1921. године Јеврем Шаулић.

Поред посланстава, интересе Црне Горе у иностранству заступали су и бројни почасни конзули: у Аргентини, Аустро-Угарској, Белгији, Бразилу, Великој Британији, Француској, Италији, Канади, Малти, Норвешкој, Холандији, Шпанији, Швајцарској... Непосредно прије избијања Првог свјетског рата (1914), Црна Гора је имала 27 почасних конзула.

Послије Берлинског конгреса Црна Гора установљава и кровну институцију своје дипломатије - Министарство иностраних послова (дјела) 1879. године, које је преузело функције дотадашње Канцеларије за спољне послове. Према Закону о влади и Државном савјету Књажевине Црне Горе из 1902. године Министарство иностраних послова (дјела) обављало је политичке и административне послове. У политичке послове Министарства иностраних дјела убрајани су између осталог и обавјештајни рад, дипломатска преписка, склапање конвенција и надзор над дипломатско-конзуларном службом. Као административни послови Министарства у Закону су наведени: службена преписка са страним посланицима неполитичке природе, превођење и овјеравање службених докумената, издавање пасоша, достављање званичних аката иностраним властима, извршење уговора и конвенција.

Од установљења Министарства иностраних послова, па до његовог укидања 1921. године, на његовом челу било је петнаест министара: Станко Радоњић (1879-1889), Гавро Вуковић (1889-1905), Лазар Мијушковић (1905-1906), Марко Радуловић (1906-1907), Андрија Радовић (1907), Лазар Томановић (1907-1911), Душан Греговић (1911-1912), Митар Мартиновић (1912-1913), Петар Пламенац (1913-1915), Јанко Вукотић (1915), Лазар Мијушковић (1915-1916), Андрија Радовић (1916-1917), Милутин Томановић (1917), Евгеније Поповић (1917-1919) и Јован С. Пламенац (1919-1921).

У црногорској дипломатији све до 1905. године није било писаних правила и инструкција. Те године су написане прве инструкције за црногорске дипломате, односно, за јединог посланика којег је Црна Гора у иностранству имала - за посланика у Цариграду. Према тим правилима, посланику у Цариграду није било дозвољено тражити аудијенцију без одобрења с Цетиња, нити се својом активношћу превише наметати османским властима. Био је дужан да се у свакој прилици држи достојанствено, озбиљно и учтиво, да се клони оговарања и изношења судова о својим колегама, па чак и о представницима оних земаља са којима Црна Гора није у пријатељским односима. Црногорском посланику су дате и веома прецизне инструкције о држању у одређеним приликама: "Свечане или коротне дане посланства Руског, Италијанског и Србијанског пазите као своје; Неизостајати од позива Посланства, ма какве врсте били, јер се тим приликама најбоље користује добивати информације о свему што се збива; Треба водити личне одношаје са члановима Амбасада колико је више могуће, а не играти се картама од визите, јер је хрђаво виђено и сваки они који држи одношаје на картама од визите на крају крајева изгуби потребита познанства и остане усамљен; Треба посјећивати салоне Госпођа од Посланства, на дане њихова примања - јоур фиxе - јер су и те прилике драгоцјене за дипломата; Треба бити члан серкла (мањег друштва), јер је и то добра прилика за састанке са лицима дипломатског кора; Не треба се дати гледати ни по дану ни по ноћи по слабим мјестима, која дипломатски кор избјегава посјећивати; Тајне државне чувати од сваке Амбасаде и од сваке личности најинтимнијих одношаја; Нарочито се треба чувати од пријатеља Србијанске легације. Њима никакву тајну неповјеравати, али треба се трудити бити с њима у најбоље одношаје."

Црногорска дипломатија имала је посебно важну улогу у вријеме борбе црногорске емигрантске владе за очување црногорске државне независности послије завршетка Првог свјетског рата као и одбрани права Црне Горе и њене династије. Борећи се против међународне изолације на којој су радили противници црногорске суверености и противници династије Петровић Његош, црногорска дипломатија је преко бројних приврженика радила на афирмацији права Црне Горе на државну самосталност. Њене дипломате упутили су на стотине меморандума, представки и протеста владама великих сила и међународној јавности.

Послије стварања југословенске државе (1918) Црна Гора као само једна од њених области није имала сопствену дипломатију, нити су црногорске политичке странке имале знатнијег утицаја на вођење спољне политике нове државе. Тек у вријеме социјалистичке Југославије (1945-1990) Црна Гора добија равноправност у заједничкој држави, а тиме и прилику да кадровски партиципира у њеној дипломатији и вођењу спољне политике уопште. 

После ИИ св. рата, у оквирима СФРЈ, Црна Гора је поново формирала државни орган за иностране послове 1979. године, након што је амандманима на Устав СФРЈ, 1974.године републикама и покрајинама омогуцено да имају сопствене међународне односе са федералним јединицама других држава. Одлука о формирању таквог државног органа услиједила је тек након разорног земљотреса који је погодио Црну Гору 15.септембра 1979.године, те великог интереса многих земаља и међународних организација да се прузи подрска спасавању грађана, заштити и обнављању градова, насеља,објеката, комуникација и културно-историјских споменика Црне Горе. Скупстина Црне Горе је прихватила предлог тадашње владе (Извршног вијећа Црне Горе) и априла 1979.формирала Републички комитет за односе са иностранством. 

Оснивањем овог републичког органа створени су услови да органи власти (Влада, Предсједник, затим Предсједништво Републике, Скупштина, поједина министарства, општине) могу на организован начин, учествовати у међународним односима заједничке државе, те успостављати и одржавати контакте са другим државама и међународним организацијама, у прихватању делегација, експерата, договарању приоритета подршке и помоци и у реализацији солидарности и помоћи. Црна Гора је, попут других република, могла да успоставља, развија односе са другим државама, односно њиховим федералним јединицама, те су, тако, успостављени и развијани односи са покранијом Пуља у Италији, Баден-Wуртембергом, Хамбургом и Бременом у СР Њемацкој, Русијом и Јерменијом у СССР и другима. Црна Гора је била опремљена да, такође, мозе равноправно учествовати у процесима планирања, градње и спровођења јединствене спољне политике и медјународне сарадње СФРЈ, у органима и тијелима гдје се разматрала и договарала спољна политика и активности (Савезни савјет за медјународне односе, Одбор Скупстине СФРЈ за медјународне односе, Савезни секретаријат за односе са иностранством, Комисија за спољне послове Савезног изврсног вијеца и др.). Била је домаћин високим делегацијама из многих земаља, што је било од важности за привлачење партнера и улагања у развојне програме, или дугорочне аранжмане (Норвешка у Институту “Симо Милошевиц” у Игалу; техничко-технолошка сарадња партнера из Њемачке, Британије, Италије, ЦССР у “Ободу”, “Радоју Дакићу”, Комбинату алуминијума и др.). У том времену, запажена је била иницијатива Црне Горе да једно од најзначајнијих доприноса СФРЈ обиљежавању 20-годишњице оснивања Покрета несврстаних земаља, буде оснивање Галерије умјетности несврстаних земаља “Јосип Броз Тито” у тадашњем Титограду, што је прихваћено на нивоу СФРЈ, а касније и на органима Покрета несврстаних, те је висе од 70 држава одлучило да, као своје прилоге, поклони умјетничка дјела за ту заједничку институцију. 

Формирањем Републичког комитета за односе са иностранством омогућило је да се, на плански и организован начин, приступи припреми, одабиру и предлагању кадрова из Црне Горе који се оспособљавају да се баве спољном политиком и иностраним пословима, за рад у органима Црне Горе, као и у савезним органима - посебно у ССИП-у и дипломатско-конзуларној мрежи СФРЈ у иностранству. Коначно, Републички комитет за односе са иностранством пружао је подршку, како државним органима, тако и бројним организацијама и институцијама привреде, науке, културе, образовања, спорта и општинама у њиховим контактима са партнерима у иностранству или са међународним организацијама. 

Послије нестанка СФР Југославије (1991) и стварања двочлане федерације од Србије и Црне Горе (1992), Црна Гора је задржала један дио мјеста у дипломатији, али је готово била без утицаја на вођење спољне политике. Истина, имала је право да као чланица федерације има сопствено Министарство иностраних дјела. Од краја деведесетих година XX вијека, када почиње црногорски политички отклон од српског вође Слободана Милошевића, Црна Гора појачава дипломатску активност и чини смјелије кораке у сопственој спољној политици. Нарочито је била интензивна њена дипломатска активност од 2000. године, када је било јасно да је раскид заједничке државе са Србијом неминовност. У том времену црногорска дипломатија имала је важну улогу у борби Црне Горе за обнављање државне независности.